Postovi
Iz dnevnika Pola Ilbera
Samo treba umeti čekati. Dovoljno dugo. Nije to nikakva mudrost. Naprotiv. Uvek sam se gnušao mudrosti. I mudrih. Jebeš čoveka koji zna kako nastaje život, a koji nikada neće razumeti kako to izgleda upišati se od smeha. Dakle – čekati. I ja, evo, čekam. Ne znam tačno šta, ali čekam. Katkad nešto i dočekam, ali brzo shvatim da to nešto zapravo i nije ono što sam čekao. Onda čekam dalje. Nekad sam tražio, onda mi je to dosadilo. Otad samo čekam. U početku sam smišljao razne načine da čekanje prekratim. Padalo mi je na pamet da se obesim, ali to mi je zvučalo suviše beketovski. A ja ne volim da se osećam kao neko drugi. Ni da tako zvučim. I nisam se obesio. Ujedno sam, kao neoriginalnu, odbacio pomisao i na svako drugo, naizgled drugačije samoubistvo. Uostalom, šta u samoubistvu može biti drugačije? Možda samoubica? Diskutabilno. Kako god. Samoubistvo otpada. Bar za sad. Bar dok čekam. Pa kad dočekam, videću. Nego. Morao sam sebi drugu zabavu tražiti. Da čekanje čim pokretnim začinim. Da od mirovanja ne presvisnem. Šta onda? Niko srećan, niko zadovoljan. Bezveze. Probao sam da budem dobar. Postavio sebe u centar sveta. Namagnetisao se polenovim prahom i okružio se lepim ljudima. I bio dobar. Onda je i to dosadilo. Ne toliko meni, koliko njima. Jedan po jedan, otpadali su od mene u prazan kosmos tišine. Mislim da mi je to sada jasno. Šta se može raditi sa nekim dobrim? Dobri su tako neupotrebljivi. Ne može čovek s njima ni fazane loviti. Recimo. Ako to voli. Ja ne volim. Malo toga, zapravo, volim. Bolje da ne nabrajam. Neko će pomisliti da sam siromašan. Elem, odlučih da se manem dobrote. U krajnjoj liniji, ni sam ne znam šta bih s njom. Ne znam ni kako mi je na pamet pasti mogla. Valjda sam hteo da prekratim čekanje. Šta znam. Nakon što sam raskrstio sa dobrotom, valjalo mi je novu igru smišljati. Sakupljao sam kamenje. Okruglo, ćoškasto, belo, sivo, svakakvo. Sve dok kuću do krova nisam napunio. Kad shvatih da kuću zapravo i nemam, kamenje se sruči na ogromnu bezobličnu gomilu. Tek tad se zapitah šta će mi sve to. Nisam imao neku naročitu ideju. Uzimao bih kamen po kamen, uklesivao u njima razne besmislene poruke i slao ih poštom na adrese širom sveta. To je jednostavnije nego što sam mislio. Ništa lakše nego imati poznanike sa Filipina, Burme ili Madagaskara. Odlična ideja, pomislih. Kako se samo ranije toga nisam setio? Jednog jutra, probudio me glas dobošara pod prozorom. „Čudo u Pakistanu! Žena spasena od kamenovanja!“ Ubrzo saznadoh da je u kamenu jednog od dželata bilo uklesano: „Spusti me, neću ti ništa.“ Nekoliko dana kasnije isti dobošar javio je da je misteriozni kamen s natpisom „tražim najružnijeg“ završio u glavi italijanskog premijera. Mene je sve to prilično zabavljalo. Zapravo, čekanje mi nikada nije bilo tako veselo i ispunjeno kao tih dana. Sve dok mi kroz prozor nije uletela kamenčina od trista grama na čijoj je sivoj, hrapavoj površini neveštom rukom bilo izrezbareno „šta god ti na pamet padne“. Pogledao sam na osunčanu ulicu i video sedmogodišnjeg dečaka. Onda pogledao u kamen, nanišanio i zamahnuo. Ne znam kako, ali sam ipak uspeo da se obuzdam i mirno bacio kamen na krevet. Narod na ulici još danima je uplašeno šaputao o novom, strašnom mesiji što se otkriva u kamenim zapovestima. Čudno je, mislio sam tada, kako najveće budalaštine sebi najlakše kakav autoritet pribave. Umalo i sam da nasednem. Onda sam dalje čekao. Ne znam šta, ali sam čekao. Kao što uvek čekam. To sam već rekao, zar ne? Sve dok nekom nadmenom piscu nije palo na pamet da mi nadene ovo budalasto ime. No, ime je još i najmanji problem. Ne zanima me kako se zovem. Ne zanima me da li se uopšte zovem. Ali, nekim se lažima na kraj mora stati. Ja nemam pojma kako je izgledao svet početkom dvadesetog veka. Ni sad ga ne poznajem. Ja nikada nisam video Pariz. Nikada nisam živeo na šestom spratu zgrade u ulici Delambr. Nikada nisam video, a kamoli voleo, tornjeve crkve Notr-Dam, terase Ajfelovog tornja i nekakav Sakr-Ker. Nikada nisam hodao ulicom Monparnas, ni ulicom d’Odesa, niti sam se perverzno naslađivao kakvom Leom ili Rene u Duquesne ili Stella hotelu. Nikada nisam pucao na ljude. Bar ne iz čistog hira, koliko se sećam. No, nekom je jednostavno palo na pamet da me nastani u Parizu koji nikada nisam voleo, da me iz Pariza preseli u priču, a iz priče na doživotnu robiju. Šta da se radi? Velikim piscima se mora ugoditi. Njima je sve dozvoljeno. Jednom ću i sam (možda, budući na večnost osuđen) biti veliki pisac, pa se s nekim slatko poigrati. Bilo kako bilo, moje zatočeništvo nije dugo trajalo. Knjige, čak i one velike, bogu hvala, brzo iz mode izlaze. Bar sam prekratio čekanje. Makar i u zatvoru. Iskreno, ni sam ne znam da li bih išta pametnije smislio. Onda sam opet bio ovde. I čekao. I opet mislio kako čekanje da prekratim. Pomoglo mi je hodanje. Jednostavno, hodam kroz gomile ljudi i imam utisak da vreme prolazi. Ili bar da nešto prolazi. A to je dobro, kada se čeka. Katkad, recimo za nekim šankom, naletim na kakvu odbačenu krpu, tek da pokupim masne fleke noći sa svoje svilene samoće. Lea i Rene su, ipak, bile nekako lepše. Življe. Mekanije. Čak i u toj posve nepravednoj izmišljotini bilo je nešto što bih zadržao za sebe. No, pravilo je takvo da se ne može uzimati u komadićima. Ili sve, ili ništa. Tu mi je već negde i hodanje dosadilo. Kao i sve pre toga. Dosadilo mi je da uopšte sebi ikakvu zabavu tražim. Odlučio sam da čekam, tek tako. Samo da čekam. Ništa više. I otad čekam. Kao i sad što čekam. Sklupčan u ćošku sobe. U početku sam držao oči otvorenim. Ipak, u mojoj sobi se i nema bog zna šta videti. Nekoliko rajsnadli i stare fleke od lepka po zidovima. Onda sam zatvorio oči. Za svaki slučaj sobu sam potpuno zamračio. U flašu, postavljenu na sims kroz razbijen prozor, skupljao sam kišnicu. Hranio sam se knjigama, koje sam iskopao ispod kreveta. Za prvih mesec dana pojeo sam kompletnu grčku mitologiju i nekoliko životinjskih enciklopedija. Prepoznavao sam ih u mraku. Pod prstima. Ubrzo su na red došli udžbenici iz osnovne i srednje škole, srednjovekovna filozofija, nekoliko pažljivo sastavljenih pesničkih antologija, putopisi, letopisi, biseri evropske i svetske književnosti, da bi sa logaritamskim tablicama i turskom turističkom brošurom sve zalihe bile potpuno iscrpljene. Bejah se već uplašio, kad iz jedne skrajnute fioke iskopah staru pisaću mašinu i nekoliko tabaka belog papira. Avaj, praznina nije mogla da utoli glad. Morao sam najzad i sam nešto da spremam. Jutros sam doručkovao nekoliko neuspelih stihova, tek da zavaram stomak. Za ručak sam se prejeo besmisla glumeći postmodernistu. Glad ne zna za principe, često joj se mora podilaziti. Bez večere ću nekako i zaspati. U svakom slučaju, zaćutati ne smem. Ako zaćutim, umreću od gladi, to znam. Jer, ne pada mi na pamet da napolje izlazim. Bar ne dok čekam. A čekam. Ne znam tačno šta, ali čekam. Možda da me neki bolji pisac boljim napravi. Ili da me preseli u kakav lepši grad. Možda na neko more. Šta znam. Bilo kako bilo, čekam. I ništa više. Ponekad mislim kako ću u čekanju možda preležati i neke stare bolesti, onako usput, onako nesvesno. Ipak, ne mogu sebe baš toliko lagati. Bolesti koje je moguće preležati ne zaslužuju da im se pridaje ikakva pažnja. Kao ni ljudi koje je moguće zaboraviti. No, to je već nešto sasvim drugo. To bih mogao sutra za doručak.
Objavio Jane Doe u 6. avgust 2010 16:35:44 | 4 komentara
Fuck me fuck me I am blond
iliti Funky Business na srpski nacin
Ponuknuta svakodnevnim pricama o mladim, lepim, uspesnim i bogatim ljudima, odlucila ja tako da se bavim politikom. Krenula ja od ideje da bi mozda bilo pametno da posrnem po koji put, pa kola, pa stan, pa malo za crne dane, pa aj cao. Malo mi se ta ideja motala po glavi, malo me zanimalo sta oni zapravo tamo rade. Sem sto imaju para i u slobodno vreme rade u javnim preduzecima. Racunala sam da je postupak sledeci: prvo se raspitam gde su prostorije moje budece stranke, dobar dan, dobar dan, ja dosla, evo ruka, evo clanska karta. Postanem clan. Onda oni ustanove da sam visoko obrazovana i da im je u interesu da me stave u neki Upravni odbor bilo cega da zastupam nase interese. Razmisljala sam da mi ne bi smetalo i nam aplaudiram kad je potrebno da se svi skupimo da ovi drugi vide da Ima nas! i da smo zajebani… Tu sam se ja raspitala gde je najbolji biznis, malo sam konsultovala i svoj stomak, ipak. Od aktivista i profitera iz pojedinih stranaka, inace mojih prijatelja, sam saznala da ne treba da idem u DS koji mi je, izuzev Djilasa, najmanje odvratan. Zasto? Zato sto i ostali znaju za jadac pa ce mi biti tesko da zablistam u Upravnom odboru bilo cega. Trebalo bi da pronadjem neku manju stranku za biznis i da tu organizujem, vrtim, i nadam se da su svi ostali mnogo jadni i da cu ja biti dika i ponos Moje Male Stranke…. Tu sam ja jedno vreme obracala paznju na javna saopstenja za javnost. Zakljucila sam da je to dzumle netalentovanih i cesto nepismenih ljudi koji su na vreme skapirali ono sto ja nisam. I nikada i necu i ja to dobro znam…. Za bavljenje politikom u ovoj zemlji ti treba visak slobodnog vremena i manjak talenta. Ne treba nesto da budes ni lucidan, samo natreniran. Otprilike isti uslovi kao za pandura…. Moj zakljucak je da je najbolji status da budes blizak. Jebes se, ali ti ne ulazi, drugim recima. Kud ces postenije. I pametnije… Ali, ni to nije tako lako… Sve u svemu, sve mi je to bilo mnogo komplikovano, pa sam ipak odlucila da rintam kao tv lica kao sav normalan svet (da li si cula ti koja je trebalo da cujes?)
Ne znam da li mi se ukplapa u koncept ovog isprovociranog posta prvi antirid koji sam kupila od svoje janurske plate koja samo sto nije legla. Sta, pa nigde nije sjajno. Sta, jel jeste?
Objavio Jane Doe u 26. maj 2010 23:02:04 | 15 komentara
Neredigovan post
(Ako si mi drug, citaj pazljivo, nemam situaciju ovde)
Skoro pa ima nesto dirljivo u tim zenama sa Stavom na svaku zadatu temu. Tacno ih vidim kako svom vereniku sles momku sles muzu s ponosom pricaju kako su cvrsto i odlucno zauzele STAV! Vidim i verenika sles momka sles muza kako je ponosito gleda dok ona uzurbano i ljutito docarava kako je ne jebavajuci zivu silu rascistila Situaciju. Koje nije bilo, ali nije to sad za njih vazno. Jebe se njima. Ili ne.
Zapravo je problem u nemanju distance, u negovorenju jasnom i glasnom, u muljanju i mutljenju, u kao govorenju izmedju redova, KAO svemu, u nemanju mere u tome koliko treba neki ljudi i na koji nacin da te znaju (pitanje pristojnosti), u tom blesavom stavu da moras svima da stavis do znanja ko si i kakve stavove imas (koga uopste boli dupe za to?) i na koji nacin ga drzis u saci. Muskarca, Muskarca. Otkud sad Muskarac odjednom tu? Bas ja znam! Ja nemam STAV, ja imam sluske. Nemam ni Muskarca. U sirem smislu reci. Ili uzem. (Ako si mi drug, nemoj citati izmedju redova).
Zapravo je problem u usiljenom, nablifanom ponasanju, pa pucanju u najidiotskijim mogucim situacijama i pravljenju neprijatnih situacija tamo gde tome nema mesta. Kako god, Situacija je rasciscena, dogovoreno je sta se smatra visokim temperaturama, bilo je malo nategnuto, 2:2 u njihovu korist, ali mislim da smo sad to rascistili. Ili ne. Ne znam. Bilo mi je previse neprijatno da bih zapamtila da li je korektno da mi ipak bude prijatno na 33 stepena. Nisam vise sigurna. A i jebe mi se bas. Za sve drkadzije, narcisoidne frikove, iskompleksirane likove, razmazene i umisljene persone, onako sve njih u kompletu. Ozbiljno dugo vremena sam sklona iskljucivo lepim i pametnim ljudima koji znaju lepo i lako da se smeju, lepo i lako da pricaju, lepo i lako da sve. Ozbiljna sam, odraslo se. 
Bilo kako bilo, sve to nije razlog da ja ne zapalim jednu.
Objavio Jane Doe u 3. septembar 2009 17:55:47 | 31 komentara
Divlja Salterska Sluzbenica
(dopunjena i prepravljena verzija Mickovog genijalnog dela)
Svaka stanovnica Nacionalnog parka PlanetaZemlja se barem jednom u životu susrela sa MuskimNatripovanimStvorom. Nimalo prijatno iskustvo. To je veoma retardirana vrsta, karakteristična pre svega po onome šta jede. Naime, MuskiNatripovaniStvor obožava da jede džigerice i živce svih koje ulovi s one strane male rupe. Vrlo rado se hrani i njihovom bespomoćnošću. Stoga ja otvorih Salter, jer ništa od toga ne mogu ni da progutam, ni da svarim, bez velike količine raznoraznih hartijastih biljaka iz porodice Formulari (Papyrologia). Posebno ako su neuredno popunjene, nepotpisane i nepečatirane. Ponekad sam i PitomaŠalterskaSlužbenica, i sušta sam suprotnost – ljubazna sam, predusretljiva, sa osmehom, hoću da pomognem čak i ZbunjenomMuskomStvoru, izgubljenom među Formularima.
Cesto se desava da MuskiNatripovaniStvor ume da se opusti, da olako pomisli da ima svu potrebnu dokumentaciju, te da će sve zbog čega je došao pred šalter brzo i uspešno završiti. I onda, taman kada MuskiNatripovaniStvor pomisli da opasnosti više nema to onda izgleda ovako:
-Dobar da...
-KAŽI!
-Izvinite, hteo sam da Vas Overim (uglavnom uspesno zamazano kojekakvim baljezgarijama MuskogNatripovanogStvora)…
-MRS!
- Molim?
-JESI GLUV?
-Ali, je l’ znas ti da sam ja mogao bilo koju da Overim i izabrao sam bas tebe…(jedna od najjadnijih izjava MuskogNatripovanogStvora, a ima ih beskonacno mnogo).
-Onda idi pa Overi bilo koju, i skloni mi se sa Saltera! Vidis da ljudi cekaju!
- Ja se izvinjavam......
….
Drugi oblik verbalnog maltretiranja DivljeSaleterskeSluzbenice (sustina je ista, malo se razlikuje u suptilnosti baljezgarija koje izgovara MuskiNatripovaniStvor, u bezobrazluku ni malo, uglavnom primerci PravimSeFinMozdaUpali primerci):
-Pa, da! Nemaš potvrdu o nemanju zene/devojke! Kad doneseš potvrdu......
-Ali, moja supruga/devojka je juče pročitala da ne treba......
-E, onda Overi suprugu/devojku!!!
-Pa, nemojte tako......
- Slušaj, bre, nemam ja vremena da se zajebavam s tobom!!...
-Izvinite, sačekaću...
Formulari (Papyrologia):
Puno ime ove porodice hartijastih biljaka je FormulariSaPotrebnomDokumentacijom.
FormularaSaPotrebnomDokumentacijom nema malo, jer se stalno i brzo umnožavaju.
Sa hartijastim biljkama se nikad ne zna - taman kada MuskiNatripovaniStvor pomisli da je na šalter stigao sa svim gore nabrojanim - DivljaŠalterskaSlužbenica iznadje još nešto, po pravilu ono što MuskiNatripovaniStvor nema.
Evo sada primera šta će od FormularaSaPotrebnomDokumentacijom DivljaŠalterskaSlužbenica tražiti za, recimo, KonstatovanjePostojanja MuskogStvora, i UzimanjeUObzirIstog:
- Original ugovora o nemanju zene/devojke
- Overenu fotokopiju ugovora
- Overen dokaz o overavanju fotokopije
- Posebnu taksu na promet usluga Overavanja.
- Dokaz o prebivalištu.
- Uverenje o neosuđivanosti (a ako je lice osuđivano Pravosnažnu presudu i Overenu pravosnažnu fotokopiju presude, kao i Potvrdu da se protiv podnosioca ne vodi krivični postupak)
- Taksu za isticanje firme
- Ako neko slučajno nema firmu, onda Overenu potvrdu o nemanju firme (ali Overenu potvrdu o imanju Stalnog posla i Penzionog plana).
- Overenu potvrdu da je spreman da se obaveze DivljojSalterskojSluzbenici.
- Overenu potvrdu da je sposoban za konverzaciju koja ne pocinje sa: "JA", i ne svodi se na isticanje da je MuskiPrimerak lud (ono bas kao, neuhvatljivo, pije pivo ide u grad i sl.), jako pametan, jako bilo sta... Salterusa je sposobna da detektuje sama, nije potrebno donositi nepotrebnu dokumentaciju.
U suprotnom - biće ekspresno ulovljen, progutan, svaren i ispljunut (a možda i nešto gore od toga) istog trenutka kad se nađe pred malom šalterskom rupom, jazbinom DivljeŠalterskeSlužbenice.
Trenutno sam na PAUZI…
Objavio Jane Doe u 12. jun 2009 20:44:00 | 13 komentara
I mi Cigani imamo dusu
Vecina mojih prijatelja je smatrala da mi ni ne treba maska za ono sto sam naumila. Ipak, ja sam covek koji postuje dobar koncept, te sam lepo kupila periku kod Chajneza, stavila sve djindjuve, sve sljokice i sve marame i otisla lepo da zaradim koji dinar. Zaradila ja. 350 dindzi. Malo li je u vreme ove svetske finansijske krize! Tacno mi dodje da se stalno maskiram. I onako nemam hobi.
Da budem iskrena, moja maska je ispala skroz spontano. Kad sam stavila sve to na sebe, misleci da cu da ispadnem samo lepa, dobra i pametna, ono - Marisol herself. Ne mozes od sebe pobeci, pa to ti je. Posle sam se setila da mogu da gledam i u dlan i da spojim lepo i korisno. Sam me Bog pogledao kad mi je dao ovu pamet.
Moja simpatija je dovoljno visoka da moze da se zove mojom simpatijom i dovoljno duhovita da bi mogla da se zaljubim u nju… onako najgluplje na svetu. Kad bi udovoljavao mojim hirovima. Kako da se zaljubim, inace?! Elem, on mi je predlagao da se maskiram u televizor, sto sam ja damski, ispustajuci lepezu, odbila. Tad sam jos uvek bila u Zvoncica fazonu, pa sam se malo uvredila. A i dramski je malo se uvrediti. Dakle, masku sam zamislila kao majcu na kojoj pise: Ja sam Zvoncica. Bas bih bila bezveze. A i kako da me zagrli neko ko nije Supermen u televizor-outfitu?! Svasta. Bas sam ja znala da ce tamo biti super-heroja. Posle mi je predlozio da budem zamrzivac kad vec nisam htela da budem televizor ili frizider. Duhovit je, kao sto rekoh. Onda sam ja odlucila za standardnu varijantu – ja princeza, on princ, medjutim kad sam mu objasnila koncept tog plesa, onda je on hteo da bude princeza. Muskarci!
Raskinuli smo romansu kada smo poceli da razmatramo kostime automehanicara i koktela. Mislim, nestalo mi je neta, zato sam raskinuli, inace bih se verovatno jos malo smejala. Neki bi rekli sudbina, ali ne i ja.
A simpatican mladic, maskirao bi se u internet, kaze, ali nije znao kako. Da je bilo neta, ja bih mu lepo rasporedila enter, insert, f1, esc, etc na odgovarajuca mesta, ali eto... On je naravno izignorisao moja uputstva kako doci do NS-a (ono… dodje), ja sam otisla da gledam u dlan, on je otisao negde obicno i dosadno obucen. Prvo sam pomislila kako su svi jaki na recima, ludila sve ludja od ludjih, a kad treba nesto materijalizovati, onda nista. Posle sam naravno, svojim vec oprobanim metodama, dosla do zakljucka da bi neka devojka sa zanimljivijom maskom znala da iskuca poruku posle koje bi se on teleportovao i odveo je na bal, odnosno maskembal. Posle sam spavala. Posle sam opet spavala.
E, a super je bilo! Bila je tamo i jedna Odri, i jedna vestica… ustvari dve, i Blues Brothers, i Zoro je bio... I jos jedna Ciganka… Dobro, do kraja veceri, Odri je mutirala u vesticu, vestica je ostala dosledna, ja sam mutirala u Violetu iz Andjela, samo mi je Govinda falio… No, bio je tu jedan simpatican Arapin, ali ne bih sad o tome…
E da, Bog vam dao zdravlja!
Objavio Jane Doe u 5. januar 2009 17:09:55 | 29 komentara
Labels And Love
Radi reda... Mrzi me svodim racune, posto cu ih morati svoditi sama sa sobom, a to me tek mrzi. Neke stvari se nikad nece promeniti tako da uvek imam pri ruci moje zene. I vama zelim vase zene + Bridget Jones, Sex & the City i Pride & Prejudice (BBC seriju, ne film sa onim mutavim anonimusom i anoreksicnom smaracicom Kirom) pogotovo kad nema Darcyja ili Big-a u blizini.
Svakoj po jednog i srecna vam jebena... A sad odo da s' maskiram u Odri Hepbern i vezbam celovecernje pusenje na mustiklu ;).
Objavio Jane Doe u 31. decembar 2008 17:31:32 | 14 komentara
Give It Get It
...opkladi se Bog sa Satanom i odlucise da kusaju Jovovu odanost i Bog, bez vidljivog razloga za Jova, raspali ovoga po glavi pa ponovo preko uha i gurnu ga u gusti sos da ucini Jova lepljivim i gadnim...
...A jednom Bog, iskaljujuci bes na svom vernom sluzi, pridje previse blizu i Jov ga dohvati za vrat i rece: "Aha! Sad si moj! Zasto ti mucis Jova, a? A? Govori!"
I Bog rece: "Vidi, ovaj, to sto drzis u rukama je moj vrat... Da li bi bio ljubazan da me pustis?"
Ali Jov se ne smilova i rece: "Bilo mi je sasvim dobro dok se ti nisi pojavio.... A vidi sada!"
I progovori Gospod Bog i glas mu zagrme: "Moram li ja koji sam stvorio i nebo i zemlju tebi da objasnjavam sta radim? "
"To nije odgovor", rece Jov. "A kao nekome ko se smatra svemocnim, dozvoli da ti napomenem, rec "religiozan" pise se bez 'J' ".
Woodie Allen
Objavio Jane Doe u 13. decembar 2008 13:20:00 | 14 komentara
D Grejt Masturbators
Mozda sledi i osecaj olaksanja.
Get a lajf . I skloni se iz mog.
Krmaco debela.
Objavio Jane Doe u 19. novembar 2008 14:40:10 | 28 komentara
It's all a bunch of tree hugging hippie crap
Ne dize se panika oko Naftagasa ovih dana, Canka cak nema ni na TV-u preterano, a i napustio je taj napad street chick-a, a Arafat je odavno rahmetli. U cemu je fora? Gde god da sedite pojavi se neka budala sa crno-belim kockastim salom. I, opciono, kapom. Jako kul kapom. Ako nije kul, nije ni kapa. U redu, sve, al’ ne skidaju sal. Ni kul kapu ne skidaju. Sede. Jako kul jer imaju sal i kapu.
I onda njih nekoliko, nedaleko jedne od drugih, sede u istoj kafani sa tim “asessoarima” i misle da su se kulturno-umetnicki odrazile. Ja mislila u pocetku performans. Nije.
Fascinira me stav, duboko usadjen u nekim ljudima, da se neskinuti sal i kapu u kafani smatra izrazavanjem licnosti a ne lose cirkulacije.
Valjda su to oni luzeri sto su odbijeni 789657 puta na Akademiji pa su upisali smer TrecegPomocnikaAsistentaMontazeRasvete, ili ako su hteli da budu slikari (a prethodno nisu obavesteni da bi trebalo da imaju i talenat a ne samo ideju) upisu Akademiju da bi bili Grncari. I to sve samo da legitimno ne moraju da skidaju asessoar (napomenuh ovih dana jako popularan crno-beli sal na kocke) sa sebe u kafani. K’o da neko ide po Laze Teleckog (tamo, mada i u brojnim objektima van pomenute ulice, su najbrojniji) i pregleda Legitimacije. Ako nemas Legitimaciju da si ili StudentAkademije (smer koji god, mada je mozda dovoljno i da poznajes nekoga ko jeste), ili clan neke volonterske organizacije, ili bilo koje nevladine organizacije koja se bori protiv necega i nekoga ili za nekoga i nesto (ali da zvuci kul) moras da skines kapu i sal. Pa ih oni sa ponosom nose jer smeju.
Sal i kapa mogu da sakriju da ste klempavi, ali ne i potpuno odsustvo licnosti koje pokusavaju da sakriju brizljivo smisljenim “nonsalantnim ekscentrizmom”. Kad ih vidim skidam odma’ i mindjuse, kontam prijavice me NemojNiSlucajnoDaNekoPomisliDaSamNormalan inspekciji. Da ne preterujem, otkud znam. Spustim glavu da ih ne raspizdim nesmotrenim pogledom. Pokusavam biti totalno neupadljiva i onda skontam da jako malo ljudi nema asessoar. Isticem se, u picku materinu, a necu.
Objavio Jane Doe u 28. oktobar 2008 3:31:17 | 49 komentara
